Muzika koja je spasila priču: „Šum vremena” Džulijana Barnsa

Dešava se ponekad, makar u mom slučaju, da utiske o delu koje čitam oblikuju pre neke vanknjiževne okolnosti nego delo samo. Najčešće to bude onda kada čitam nešto inspirisano stvarnim događajima ili ličnostima, možda i nekim drugim umetničkim delima, pa sve ono što sam o tome prethodno znala ili možda tokom čitanja otkrila prevlada u odnosu na ono što mi konkretno delo pruži, osećanja koje ono samo po sebi uspe da izazove.

Nešto slično desilo mi se nedavno prilikom čitanja romana Šum vremena engleskog pisca Džulijana Barnsa. Ovim, naravno, ne želim da kažem da je Barnsov roman, inspirisan životom i delom proslavljenog sovjetskog kompozitora, nekvalitetan; naprotiv. Pa ipak, kada sam završila sa čitanjem i otvorila svoj čitalački dnevnik da zapišem nešto o delu, morala sam da se zapitam - šta je ono što je moje utiske o ovom romanu zapravo odredilo.

No, da krenemo redom.

Šum vremena Džulijana Barnsa jeste roman o jednom od napopularnijih, ako ne i najpopularnijem sovjetskom kompozitoru Dmitriju Šostakoviču. Autor brojnih poznatih simfonija, koncerata, filmske muzike, operskih dela, stvarao je pretežno u prvoj polovini 20. veka, pa je samim tim i najplodniji deo njegove karijere pao u eri Staljina, a potom i njegovih naslednika. Već to je dovoljno da postavi određena očekivanja od toga kuda će voditi priča, čak i za čitaoca koji nema apsolutno nikakvo predznanje o stvarnom životu glavnog junaka. U tom smislu ni samo delo ne ostavlja mnogo prostora za iznenađenja: već sa prvim stranama, postaje jasno da ovo neće biti roman o Šostakoviču kao čoveku i stvaraocu kakav je on zaista možda i bio. Čitalac će, naime, brzo uvideti da je ova priča mnogo šira i da se roman Šum vremena pre može okarakterisati kao delo o bilo kom istinskom umetniku i intelektualcu u opresivnom, dušegubnom režimu u kome i najmanji pokušaj odbrane sopstvenog integriteta može voditi ka apsolutnoj diskreditaciji, negaciji, a neretko i do smrti.

Ovo pomeranje fokusa sa konretnog pojedinca na jednu širu temu jasno je već i iz same strukture dela. Roman je, naime, podeljen u tri celine, a svaka u svojoj osnovi ima tri godine iz života kompozitora u kojima se dogodio neki od njegovih „susreta sa vlašću”, najpre onom Staljinovom, a potom i Hruščovljevom. Sva tri susreta bila su praćena i potezima vlasti koja su Šostakovičev život neretko i dovodila u pitanje - od sumnje da je umešan u planove za atentat na Staljina i zabrane izvođenja opere Lejdi Magbet Mcenskog okruga (ujedno praćene omalovažavajućim člancima u režimskim listovima), preko ponižavajućih umetničko-diplomatskih turneja van SSSR-a, pa do neželjenih „nagrada” i „počasti” nešto pitomijeg (reći će pripovedač - vegetarijanskog) režima Staljinovog naslednika. O ovim događajima pripoveda se iz Šostakovičeve perspektive, uz povremene retrospektivne izlete u prošlost i privatni život, doduše u nešto širim potezima. Isprva to može delovati pomalo začuđujuće, ali takav izbor, kako roman odmiče postaje sve jasniji, što se više uviđa šta je stvarni fokus ovog romana.

U samoj srži formira se glavni sukob - sukob umetnika i autoritarnog režima koji ga naizmenično, a katkad i paralelno, ugnjetava i uzdiže. Zamišljajući svest Šostakoviča, autor preispituje položaj umetnika uhvađenog u taj mehanizam, njegov odnos prema svom ugnjetaču, prema sebi samom, svom delu, razmišljanja o onome što će nakon njega ostati. Inicijalna napetost i gotovo kafkijanska atmosfera koja obeležava onaj deo romana koji pokriva Staljinovu vlast doživljava određenu transformaciju onda kada dođe do promene nosilaca istog režima i načina na koji oni stavljaju pod kontrolu svoje potencijalno neposlušne, odveć misleće i nedovoljno „prateće” podanike. Time se menja i emotivni registar koji izvire iz glavnog junaka, pa iz početnog straha od hapšenja, ubistva i sudbine koja nakon toga može zadesiti njegovu porodicu, prelazimo u svest bolesnog i rezigniranog kompozitora, previše umornog i ispunjenog samoprezirom da bi pružao više bilo kakav otpor, uprkos tome što mu glava i nije više tako duboko u torbi. U takvom stanju, umetnik ostaje zapitan - nije li živeo previše dugo:

„Pa sad, malo je života okončano fortissimo i u durskom tonalitetu. I niko nije umro na vreme. Musorgski, Puškin, Ljermontov - svi su umrli prerano. Čajkovski, Rosini, Gogolj - trebalo je da umru ranije; možda to važi i za Betovena. [...] On je, dakle, živeo dovoljno dugo da bude užasnut nad samim sobom. Bio je to čest slučaj s umetnicima: ili bi podlegli taštini, i verovali da su veći no što zaista jesu, ili bi se prepustili razočaranju. U poslednje vreme, često je bio sklon da o sebi misli kao o dosadnom, osrednjem kompozitoru. [...] I to je, možda, bio njihov poslednji trijumf nad njim. Umesto da ga ubiju, dozvolili su mu da živi, a time što su mu dozvolili da živi - time su ga ubili.”

Između kompozitorovih previranja, ili možda bolje reći - iznad njih - u ovom delu izdiže se i odbrana umetnosti od tiranije. Jer, tiranija, kao i od svih drugih sfera ljudskog života, očekuje od umetnosti da joj služi, dok umetnost, u svom najčistijem obliku, ne služi nikome i ničemu.

„Umetnost pripada svakom i ne pripada nikom. Umetnost pripada svakom vremenu i ne pripada nijednom. Umetnost pripada onima koji je stvaraju i onima koji je doživljavaju. Umetnost ne pripada Narodu i Partiji više no što je nekada pripadala aristokratiji i mecenama. Umetnost je šapat istorije, koji nadjačava šum vremena.”

U ovako postavljenom narativnom toku uspevala sam tokom čitanja da pronađem lepotu i misli koje su me terale da se zamislim nad nekim svojim stavovima, sopstvenom realnošću i odnosom prema njoj. S druge strane, činjenica je da povremeno prosto nisam mogla da se otmem utisku da tu ima manje oživljenog Šostakoviča, a više Barnsa koji razmišlja i polemiše o životu u Sovjetskom Savezu sa iskustvom čoveka koji živi i stvara u Engleskoj. Naravno, neporeciva je istina da su Staljinov režim, kao i režimi njegovih naslednika u različitim intenzitetima, bili ništa drugo do izdaja revolucije i zloupotreba moći, što je dovelo do stradanja ogromnog broja ljudi, neretko i zbog pukog ispoljavanja najmanje trunke zdravog razuma. Umesto njih, uzdizao se i bujao mediokritet - intelektualni, moralni, stvaralački. Bilo bi suludo to dovoditi u pitanje i Barns veoma posvećeno gradi tu atmosferu. Nastaniti čitalački jedan takav svet i pratiti ličnost koja se lomila između torture života i spasonosne smrti nije prijatno, a utoliko je neprijatnije što takva pozadina mnogo jasnije ističe beskičmenjaštvo i ljigavost nekih „viđenijih” ljudi našeg doba i našeg društva, koji prave kompromise i prodaju svoj integritet današnjim tiranima, ali ne zbog straha za sopstveni život, već da sebi obezbede masniju večeru, udobniju fotelju, atraktivnije zemljište za gradnju ili bilo koju drugu prizemnu banalnost koja vam može pasti na pamet. Da takvo povezivanje, kad se jednom uoči, izaziva mučninu, malo je reći. Pa ipak, i pored toga, nešto mi je nedostajalo da se u potpunosti saživim sa delom i sa Šostakovičem kao njegovim glavnim junakom. Imala sam osećaj da suviše tu ima pripovedača, a premalo umetnika. Premalo njegove muzike, takođe, čak i kada se ona spominje u delu. 

Onda sam, jednog dana, odlučila da je potražim, nadajući se da će mi to približiti i njenog tvorca. Odlučila sam da poslušam malo Šostakovičeve muzike dok čitam, te se uputih na Spotify i pustih prvu plejlistu na koju sam naišla. Tu je moj odnos prema delu počeo da se menja.

Pustila sam muziku i otvorila roman ne bih li nastavila da čitam, ali sa prvim taktovima Drugog valcera iz Šostakovičeve Džez svite br. 2, svaki moj pokušaj da uronim u priču osujećen je. Najpre sam zastala preplavljena apsolutnom lepotom melodije koju kao da sam slušala prvi put, iako je u pitanju jedan od komada koje verujem da bih i pri najvećem pomućenju svesti mogla da prepoznam. Onda sam shvatila da je ovo prvi put da slušam muziku nakon što sam neko vreme upoznavala njenog autora, ili bar njegovu romanesknu verziju, kao i okolnosti u kojima je živeo i stvarao. Nekome možda nevažan detalj, ali meni jedan od ključnih. Raskorak između onoga što sam slušala i onoga što sam čitala, umetničkog dela i sveta i života u kome je nastalo, bio je nepojmljiv. Tada sam pomislila da možda nikada (budući da nisam stvaralac) neću imati kapaciteta da shvatim kako je iz pritisaka pod kojima je neprestano bio, iz jedne duševno kužne i otrovne atmosfere, uspela da proiziđe onako čista, nepatvorena lepota. U tom trenutku tek, dok sam slušala Šostakovičevu muziku, ovaj knjiški Šostakovič za mene je oživeo, i tek u tom trenutku mogla sam da poverujem pripovedaču koji je nastojao da mi približi čoveka koji, onda kada mu je sve oduzeto, pa i snaga i volja da se bori i zdrav odnos prema svetu i sebi samom, uspeva da očuva onu mrvu čoveštva u sebi zbog koje ipak opstaje, ne gubeći nikada veru u postojanost muzike:

„Kad bi ga sve drugo izneverilo, kad mu se činilo da na svetu nema ničeg osim besmisla, ostao bi uveren u jedno: dobra muzika će uvek biti dobra muzika, i dobra muzika je neuništiva. Bahove prelide i fuge mogli ste svirati u bilo kom tempu, s bilo kakvom dinamikom, i dalje bi to ostala veličanstvena dela, bezbedna čak i od nesrećnika koji svira kao da na rukama ima deset palaca.”

Tek tada sam, mogla bih reći, našla način da zavolim ovaj roman. Muzika ga je spasila, i to ona muzika koja jedina može nadglasati šum istorije. Ovoga puta, umesto šuma istorije, bio je to šum reči, reči i reči. Pripovedanja. Lepog, doduše, ali za mene lično dovoljno glasnog da mi maskira ono meni najbitnije u delu - muziku i njenog kompozitora. Jer, da bih mogla u potpunosti da cenim i uživam u onom što je možda primarni fokus dela (umetnik u tiranskom sistemu), morala sam prvo da u njemu nađem čoveka i ono ljudsko u njemu, da razumem i saosećam. U tome mi je, najviše, Šostakovičeva muzika pomogla.

Takvi pomagači, koji dolaze u pravom trenutku i rešavaju problem, uglavnom su privilegija junaka iz bajki. Što se umetnosti tiče, rekla bih, oni su privilegija kakvu retko koje delo ima.