Početak priče

izvor: Pinterest

Kao i obilje priča sa kojima se susrećemo još od najranijih dana, i ova može početi na onaj ustaljen način...

Nekada davno, u jednoj maloj zemlji i još manjem gradu, jedna studentkinja srpskog jezika i književnosti osmeli se da otvori blog.

To je ono što bi se u bajkama, ako ih gledamo kroz vizuru teoretičara Vladimira Propa, moglo uporediti sa ustaljenom funkcijom junakovog napuštanja doma ili, u ovom slučaju, zone komfora. Međutim, ono čime mnoge bajke počinju, trenutak je u kome njihova sličnost sa ovom prič(ic)om prestaje.

Stoga bi najbolje bilo napustiti sveznajuće 3. lice i posegnuti za onim koje je autorki ovih redova prirodnije - 1. licem jednine.

Zdravo! 👋 Ja sam Jovana i ovo nije prvi put da počinjem blog.

Sada već davne 2015. godine, inspirisana knjiškim blogovima koje sam pomno pratila u slobodno vreme, poželela sam da neka sopstvena razmišljanja o delima koja sam čitala i sama iskažem na sličan način. Tako je nastao blog Između korica. Entuzijazma na samom početku nije manjkalo i inicijalna ideja bila je da na blogu pišem o svakom delu koje pročitam. Pisana forma i dalje mi je bila daleka kao način izražavanja, ali bila sam spremna da krenem u potragu za „svojim rečima” i „svojom rečenicom”. Ubrzo sam im, rekla bih, ušla u trag. Ono što se takođe ubrzo dogodilo jeste i moj relativno bolni sudar sa onim što bismo mogli nazvati nepredvidivost života i energija koju sam isprva imala napretek, pa je deo nje mogao da se podeli i na hobije, počela je da se troši na prioritetnije stvari. Na ličnom planu sam sa time teško izlazila na kraj, te je i samo čitanje, ono nelektirsko, nestudentsko, ostalo bez svoje porcije energije i entuzijazma.

U svemu tome, blog Između korica, bojim se, postao je podsećanje na jednu neuspelu zamisao, biljka zasađena u godini koja se pokazala slabo plodotvornom za mnogo štošta što je možda i uspelo da proklija. Nije da se nisam trudila i neprestano tražila načina da čitav poduhvat reanimiram i ponovo stavim na noge. U tim pokušajima nastali su neki tekstovi na koje sam i dan-danas izuzetno ponosna. Pa ipak, nije se dalo. Bio mi je, u stvari, potreban odmor, a zatim i svež početak.

Eto nas, stoga, ovde.

Početna stanica putovanja Kroz narative.

No ima li neke razlike između ovog i prethodnog bloga? Mnogi bi verovatno rekli da, ako ih i ima, zanemarljive su. Za mene lično, kao autorku bloga, razlika postoji i ona je vrlo bitna. 

Dok je ideja bloga Između korica bilo pisanje o knjigama koje čitam, što iscrpnije i sveobuhvatnije (pri čemu bi nastala neka vrsta onlajn kataloga mog čitalaštva), ono čime na ovom mestu želim da se bavim  jeste sam pojam narativa iliti, po naški, priče.

Još od momenta kada sam razvila dovoljno jaku čitalačku osnovu da bih o tome mogla da razmišljam, zanimao me je i fascinirao fenomen priče i pričanja, odnosno mesto koje zauzima u čovekovom životu od najranijih dana njegove evolucije do danas. Mislim o priči i pričanju kao nasušnoj čovekovoj potrebi, po konstantnosti njenog prisustva, čini se, izjednačenoj sa potrebama za hranom, vodom, skloništem. O tome, po mom mišljenju, niko nije bolje i lepše pisao od Ive Andrića u njegovoj besedi povodom primanja Nobelove nagrade:

„Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču.”

Oblici u kojima čovek priča priče, kako i sam Andrić kaže, menjali su se i neprestano se menjaju. Izgovorenu reč zamenila je pisana, a zatim i štampana. Još od antike, priče smo izvodili i danas nastavljamo da ih izvodimo i na sceni. Na sceni smo priče plesali, pevali ih uz muziku, koja je i sama, bez pomoći jezika, mogla da saopšti duh tih priča. U novije vreme, priče gledamo na velikom platnu, na ekranima naših televizora, računara, čak i telefona, u celosti ili kroz epizode, gustiramo ih deo po deo ili ih bindžujemo. Svoje živote i živote drugih oblikujemo kroz priče. Sve što nam se događa podseća na prepreke glavnih aktera nama omiljenih saga, na ključne trenutke za oblikovanje nas samih kao junaka lične priče, do sada, često verujemo, neispričane. Prošlost zajednica i naroda kojima pripadamo pakujemo u mitove i (zlo)upotrebljavamo ih kad god treba pravdati izbore i odluke koji će odrediti budućnost.

Sve je priča. Drukčije ne možemo živeti nego kroz priče.

Kroz narative.

Na ovom blogu želim da se bavim upravo time - pričama uopšte, u kome god obliku da su ispričane: knjigama, filmovima, serijama, predstavama, muzikom, kao i fenomenima u vezi sa njima i iz njih proisteklim; pričama i mojim odnosom sa njima. Neke od tih priča ostavljale su traga na čitave kulture, neke - samo u meni, ako ničim drugim, onda u najmanju ruku činjenicom da su mi jednostavno bile zanimljive. Čak i u takvim slučajevima, kada ne pruže ništa „dublje” od trenutaka razbibrige i predaha od svakodnevice, priče (po mom mišljenju) ne gube svoj smisao, pomažući čoveku da, „kao dete koje peva u mraku” zavara svoj strah i da se, možda, „nađe i snađe” u tom procesu. Nisu priče zbog toga ništa manje važne od nekih drugih, većih i univerzalnijih.

Ta želja, ili bolje - potreba da o tome pišem jeste polazna stanica ovog puta. Kuda će on sve voditi, to junaci priča retko kada znaju. Ni njihovi pisci na početku, verujem, nisu mnogo sigurniji u tom pogledu. No, kako se ono kaže: nije toliko bitan cilj, koliko putovanje.

Valjalo bi, onda, krenuti.