O čitalačkim blokadama, odlukama, teglicama i ostalim banalnostima

Pre nego što pređem na konkretnije priče, zbog kojih je uostalom ovaj blog i pokrenut, nije naodmet i malo uvodnih banalnosti. Nekada su upravo one zgodne za razgibavanje pisalačkih zglobova i vijuga. Ko nije relativno dugo pisao, makar ne dalje od sopstvenog dnevnika, ima potrebu da se nekada poigra sa nekom mrvom inspiracije, ma kako trivijalnom. Priče su tu, neće nikud pobeći.

Iako se nekada čini drukčije.

Naročito danas, u svetu u kome se na društvenim mrežama može naći kutak za skoro svaki hobi ili strast. Od čitanja, preko baštovanstva, kulinarstva, filmova, igara i svih vrsta umetnosti, pa sve do stolarije ili uređenja kuće, mogućnosti za pojedinca da uroni što dublje u polje svog interesovanja i poveže se sa onima koji ga dele su neiscrpne. To samo po sebi jeste pozitivno, no isto toliko nosi i neke opasnosti. 

Osvrnuću se na ono što se mene kosnulo. Nije, naravno, u pitanju ništa ozbiljno (da ne mračimo bez preke potrebe), te neka to bude početna od banalnosti o kojima ću ovom prilikom razglabati.

Jedno od stalnih mesta u knjiškom delu interneta jesu i liste - za čitanje, čini se nikada konačne (a kako bi bile?) i one mesečne, godišnje, polugodišnje i kvartalne, gde se prati i planira čitanje u prethodnom i predstojećem periodu. Te liste su nekada praćene i vrlo preciznim statistikama, do u stranu, što omogućavaju i vrlo popularni sajtovi namenjeni upravo knjigama i čitanju, od kojih je verovatno Goodreads najpopularniji. 

Vazda su aktuelni i čitalački izazovi, brojčani, nekada i tematski, a upravo Goodreads-ov godišnji izazov je možda najzastupljeniji. Zadamo sebi početkom januara, puni nade i entuzijazma, broj knjiga koji bismo hteli da pročitamo do kraja godine, a onda nam dobri Goodreads pomaže da taj cilj ostvarimo obaveštavajući nas o broju knjiga koje smo završili i neumorno nas podsećajući ako smo kojim slučajem za knjižicu, dve, tri, pet u zaostatku od onog ritma koji je neophodan ne bi li se cilj ostvario. 

Sada se navršava jun i razgovor o tim odlukama sa početka godine odavno je passé. Bio je verovatno već u februaru, ako uzmemo u obzir ono nepisano pravilo da mali broj tih odluka ugleda i kraj januara, a kamoli da ga nadživi. Ono što ga pak čini i dalje aktuelnim u mom slučaju, jeste nesrećna sudbina mojih čitalačkih odluka u poslednjih par godina.

Dobro, nije baš da im je sudbina bila tako tragična da nisu uspevali da prežive koji mesec, ali daleko od toga da im je život bio zavidno dug, premda im smrt nikada nije bila tako nagla kao što bi nepisano pravilo sugerisalo. Više je u pitanju bio proces.

Naime, svaku godinu, naročito od završetka fakulteta, započinjala bih krajnje entuzijastično, sa pomenutim listama knjiga, spremnim izazovima i ciljevima, i to je trajalo. Međutim, kako je vreme proticalo, a godina odmicala, moj polet je slabio. Rezultat? Gomila tih listi ostala je nezavršena, izazovi neispunjeni, a Goodreads brojke nedostignute. Sve to, u suštini, nisam preozbiljno shvatala, ni onda ni sada. Negde u dubini nikada nisam u čitanju videla potajni olimpijski sport u kome treba obarati rekorde. Pa ipak, kopkalo me je... Zašto?

izvor: Pinterest

Znala sam da i te kako mogu ostvariti cilj koji sebi zacrtam. Tokom studija posebno, uspevala sam da izađem na kraj sa neprijatnom količinom obaveza, ispita, kolokvijuma (koji najčešće nisu značajno olakšavali samu pripremu ispita) i da ga završim na vreme. Zbog čega mi je posle toga, kada sam imala sve vreme ovog sveta, oslobođenoj obaveza i tog „akademskog” konteksta, bio problem sesti i čitati, prosto jer mi se hoće, a ne jer se mora?

Postavivši sebi to pitanje, negde sam i sama počela da naslućujem odgovor.

Pale su mi na pamet tada priče starijih kolega, a i pojedinih profesora i asistenata, o tome kako malo ili nimalo ne čitaju za svoju dušu, jer, eto, ne stiže se. Setila sam se i priča o tome kako je pojedinima trebalo da prođe dosta vremena pre nego što su uopšte i seli da čitaju nakon, recimo, diplomiranja. Setila sam se i toga kako sam u to vreme, i pored sveg umora, razmišljala kako je prosto nemoguće da se meni tako nešto desi. Ja sam, zaboga, prosto jedva čekala trenutak kada ću ući u biblioteku bez spiska obavezne literature u rukama, stati pred policu i pustiti mašti na volju. O svemu tome sanjarila je ista ona Jovana koja je pred sam kraj studiranja, kada bismo na vežbama ili predavanjima dobili neki novi materijal da pročitamo i analiziramo, osećala kao da neprekidno biva na silu kljukana tekstom koji nema ni snage ni volje da procesuira i pitala se ima li tome kraja.

Ima to danas i svoje ime: sagorevanje. Imalo je i tada, ali bilo mi je, izgleda, potrebno da se vremenski i prostorno udaljim od onoga što je to sagorevanje potpirivalo, ne bih li shvatila u čemu je problem. 

O tome koliko su kontinuirani stres i samoiznurivanje ostavili posledice na neke aspekte mog fizičkog zdravlja, neću pisati. Ali, bacivši pogled unazad, postalo mi je mnogo jasnije zbog čega sam teško nalazila motivacije da, ako i uzmem knjigu u ruke, održim kontinuitet u čitanju. Jer šta sam ja svojim čitalačkim listama, planovima i izazovima, u stvari, radila? Veštački sam proizvodila situaciju koja mi je već jednom isisala zadovoljstvo iz čitanja: pravila sam sebi spiskove „obavezne lektire”, zadavala rokove, brojke i domaće zadatke. Ako to ne bih dostigla, kanda, ne čitam dovoljno. Nisam čitalac. 

Ništa, dakle, nisam naučila.

Ove godine sam zato promenila pristup i nisam donosila odluke u onom uobičajenom smislu, kako sam to do sada radila. Prihvatila sam onaj Goodreads izazov iz navike, međutim on je poslednje o čemu tokom čitanja razmišljam. Umesto planova, listi i brojki, ove godine sam odredila sebi nekoliko načela (nazovimo ih tako) kojima ću se rukovoditi prilikom biranja knjiga i organizovanja svog čitanja. Njihov glavni cilj nije da me doguraju do kraja nekog spiska ili izazova, već da mi povrate apetit za čitanjem koji sam tokom vremena donekle izgubila i da ga drže koliko-toliko konstantnim.

Da reanimiraju čitaoca u meni, ukratko.

Nisu oni vakcina protiv onih čitalačkih blokada sa kojima se povremeno susrećem, daleko od toga. Već sam ove godine upisala jednu višenedeljnu, iz koje me je skoro izvukao izvanredan roman Alijas Grejs Margaret Atvud (Hvala, gospođo Atvud💗). Ali mogu biti neka vrsta putokaza, da se sa manje muke izvučem iz njih.

Dakle...

Nastojaću da se više posvetim knjigama iz sopstvene biblioteke

Moram reći da u pogledu čitanja sopstvenih knjiga nisam u nekoj bezizlaznoj, teško savladivoj situaciji. Nemam naviku da gomilam knjige tempom koji bi me sprečio da ih relativno brzo po kupovini i pročitam, niti biram knjige za koje bih brzo igubila interesovanje. Više je taj neki zaostatak koji se stvorio posledica moje sklonosti da mnogo više pažnje posvećujem knjigama iz gradske biblioteke, kao i blokada koje spomenuh. Taj zaostatak sam oduvek želela da smanjim.

Sad, kako bih čitav proces učinila makar malo zabavnijim (sebi makar), palo mi je relativno nedavno na pamet da napravim ono što se u knjigoljubnim sferama interneta zove TBR Jar, a u mom je dobilo ime Biblioteka u tegli (kreativnost mi je, primetićete, na odmoru, evo, već 29 godina). U suštini, izabrala sam nekih dvadesetak nepročitanih naslova sa svojih polica, zapisala na papiriće, stavila u teglicu i nasumično ću s vremena na vreme birati šta ću čitati. Bez ikakvih rokova i ograničenja. Koliko god budem smanjila broj nepročitanih knjiga iz sopstvene biblioteke, biću zadovoljna.

Ovde na blogu, postom ću ispratiti ona dela koja me budu na neki način inspirisala da pišem opširnije o njima. Sam proces u nešto sažetijoj formi, nastojaću da ispratim na Instagramu.

Želim da se vratim lektiri, školskoj i fakultetskoj, kao i drugim već pročitanim i voljenim delima

Povremena potreba da ponovo zaronim u neku poznatu priču, možda i više puta do sada pročitanu, kod mene se često javlja, i to iz različitih razloga. Nekada me na to inspiriše neka ekranizacija, a nekada je dovoljan susret sa nekom rečenicom ili odlomkom iz većeg dela koji me iznova očaraju, što mi se neretko dešavalo kada sam ih sa učenicima čitala i analizirala na časovima srpskog.

S druge strane, već neko vreme, kada bih se susrela sa pojedinim naslovima ili autorima iz lektire, a pogotovo one fakultetske iz završnih godina, javi mi se osećaj da se dela malo ili nimalo ne sećam. Je li tome uzrok pogrešan trenutak čitanja (nezrelost, nedovoljno predznanje) ili potpuno pogrešno usmerena pažnja (više se misli o onome što o delu treba reći na ispitu, nego što se u njemu uživa), nisam sasvim sigurna. Sigurno je samo to da taj osećaj u meni budi veliku žalost.

Ima, da budemo iskreni, i one lektire koju sam iz brojnih razloga propustila. Ljudi smo.

Upravo zbog toga, imam nameru da se povremeno vratim osnovama. Time bih istovremeno nadoknađivala propušteno, a povratak već poznatom, proverenom, voljenom, mogao bi mi biti od pomoći u onim danima kada apsolutno nemam pojma šta bih čitala, ili mi se, na kraju krajeva, ne eksperimentiše mnogo. 

Uostalom, kad već mogu da se redovno vraćam dragim, bezbroj puta odgledanim filmovima i serijama, zašto bi knjige imale drugačiji tretman?

Nastojaću da čitam više knjiga istovremeno

Nisu samo umor i zasićenje usporavali ostvarivanje mojih čitalačkih planova. Udela u tome imalo je i moje tvrdoglavo i ne sasvim objašnjivo odbijanje da započnem drugu knjigu dok ne završim onu koju trenutno čitam. To, zapravo, i nije loša navika - onda kada čitanje teče napred, makar i sporo; tada mogu nesmetano i potpuno da uronim u jedno delo, što je za mene uvek bio vrhunac uživanja u čitanju.

Međutim, nekada je dovoljna jedna knjiga, neretko, mada ne i nužno, opširna, iznevereno očekivanje ili, prosto, promena čitalačkog raspoloženja i - eto blokade. Niti mi se započeto delo čita, niti dozvoljavam sebi da napravim pauzu i čitam nešto drugo, pa tako ostajem zaglavljena u jednom delu dok se pukom snagom volje iz njega ne iskobeljam. Sa minimumom uživanja, ako ga uopšte i ima. 

Zbog čega to raditi sebi i delu, koje bi možda mnogo više bilo ispoštovano u nekom kasnijem trenutku? Otud i odluka da bez ustručavanja počinjem i više dela istovremeno i čitam ih onako kako me ona sama budu motivisala. Čitanje, po mom mišljenju, treba uvek da sadrži komponentu uživanja, čak i onda kada nije iz puke razonode i kada je delo pred nama neka vrsta izazova (intelektualnog, emotivnog, kakvog god). 

Uživanje u čitanju je, kada razmislim malo o ovim načelima, negde i ključni pojam koji ih povezuje. Oslobađajući me postepeno od nekih loših čitalačkih navika i nametnuh pravila, upravo ka njemu i treba da me povedu i pomognu mi da ga nađem ponovo, nakon što sam ga davno zaboravila, među skiptima, listama i po čitaonicama, kada, čini mi se, nikada u životu nisam više čitala, ujedno i aktivno zaboravljajući zašto to činim i šta me je tu dovelo.

Najjednostavnije rečeno, onom osećaju zbog kojeg sam i izabrala da se u životu bavim knjigama i jezikom.

Možda to, na kraju svega, i nije baš tako banalno.